Pravila sam repertoar za festival nove drame i tražila sam nešto što bi poslužilo kao kontrateža jednom drugom novom komadu koji je već bio stavljen na festivalski repertoar. To je bio komad jednog pisca iz Lidsa, ali jedan vrlo nežan komad, nešto na nežnijoj strani novog dramskog pisanja, a ja sam želela nešto provokativnije, možda čak i teže, nešto sa jačom oštricom. Hadersfild je odgovarao tom opisu, naročito kad se ima u vidu tema čitavog festivala, koji se bavio piscima sa severa, a ovo je komad koji se zove Hadersfild, komad pisca sa severa Srbije, koji je preveo pisac sa severa Engleske (Kris Torp, Mančester)... Meni je potvrđeno da mogu da ga stavim na repertoar Festivala, i sve je došlo na svoje mesto. Imali smo predstavu na engleskom, u Lidsu, koja je veoma dobro prošla i bila vrlo uspešna, čak i uspešnija nego što sam se nadala, što se reakcije kritike i publike tiče. A onda sam čula da se planira njegovo postavljanje u Jugoslovenskom dramskom ...

Psovanje? Jasno, i u engleskoj verziji ima mnogo psovanja, i uglavnom je vrlo smešno, a neki delovi su, makar za izvestan deo publike vrlo, vrlo uvredljivi. Mislim da su kod nas određena vrsta jezika i određena vrsta psovanja važnija stvar, jer određena vrsta jezika automatski isključuje određenu vrstu publike.

Zašto je imati trideset godina drugačije od svega drugog / Rezime
To je vrsta drame koju smatram naročito zanimljivom, drama koja zaista uspeva da premosti razliku, ako već ne jaz, između ličnog i epskog. Ulaženjem u detalje života ovih, veoma stvarnih likova na način koji istovremeno otkriva i intrigira, vidimo epske proporcije njihovih života, isto tako i svojih, veze između kontura života ovih ljudi i kontura života svih ljudi uopšte... Komad se bavi četvoricom tridesetogodišnjaka. Sam komad je napisan 2001-2002, i znači da su to mladi ljudi koji su svoje dvadesete godine živeli od 1991. do 2001, u deceniji značajnoj iz više razloga. Ona je značajna za ljude iz Srbije, a na globalnom nivou, to je decenija koja je dovela do smene milenijuma. Značajna decenija i zbog toga što je predstavljala kraj hladnog rata i trebalo je da vodi, navodno, u svetlu budućnost. Mislim da su sve ove promene ucrtane, mapirane u značajnim promenama u životima ovih ljudi. Promena kroz koju prolazite kada prelazite iz, pretpostavlja se, optimizma dvadesetih godina, ili makar potencijala koji sa sobom nosi početak dvadesetih godina. U to doba napuštate bilo koju instituciju čiji ste deo bili, obrazovnu, kakvu god, imate svoj sopstveni potencijal i onda, kad stignete do tridesete, trebalo bi da ste taj potencijal već realizovali ili je to, u svakom slučaju, trenutak kad zastanete i želite da proverite šta ste ostvarili, a šta ne.
U komadu postoji osecaj da ljudi ne žele da se pomere napred.
Kod Raše to je konflikt, on je u konfliktu između želje da se pomeri, da svoju skenjanost ostavi za sobom, da se probije kroz stanje uma u kome se nalazi, i želje da ostane u tome i da ga još više pogorša. To je sukob između autodestruktivnog mentalnog sklopa, onoga u kome osoba mrzi samu sebe, i želje da se bude spasen, da se nastavi život.
Komad ima specifičnosti koje su vezane za ovu zemlju, ali nije samo priča o ovoj zemlji, ima univerzalnost i da govori o mladima i prelasku iz jedne generacije u drugu - bilo gde. To je specifična priča o odrastanju, o traumama, teškoćama, bolu i drami vezanim za taj proces...
(Aleks ČIZHOLM - Marija STOJANOVIĆ)