Radnja predstave je smeštena u mali vojvođanski grad, u kojem monotoniju Raše, Ivana i Duleta prekida dolazak Igora, koji od početka devedesetih živi u Hadersfildu. Postavlja se pitanje: U kojoj meri je izbor otići ili ostati odredio sudbinu i životnu filozofiju svakog od likova?

... Mnogo je vremena prošlo od kada sam bio tako iskreno srećan dok sam gledao jednu pozorišnu predstavu i isto tako žalostan što je ona morala da se završi. ... Glumci rade sve što je potrebno da poverujemo kako je Šajtinčeva priča ne samo njihova, nego i naša. Njih šestoro je izvanredno protumačilo Šajtinčev jedinstveni rukopis i na sceni oživelo i misli i strasti. Šajtinčev rukopis odlikuje se vrcavim dijalogom, crnim humorom, potresnim emocijama, papreno začinjenim jezikom i ogromnom erudicijom. ... U ovom slučaju o glumcima je teško govoriti pojedinačno: bez obzira na to, utoliko se pre mora makar pokušati. Jer upravo su oni pokušali i uspeli da nas upoznaju sa Rašom (g. Goran Šušljik koji nas pleni i zanosi vatrom svog obračuna, a dok ga upoznajemo počinjemo da se stidimo što smo sebe prepoznali u njemu), Ivanom (g. Nebojša Glogovac koji nas dira u srce i bez patetike nas dovodi do osećanja griže savesti što smo se usudili mu se smejemo), Duletom (g. Vojin Ćetković koji nam otkriva u šta smo se preobratili ako nismo postali Raša ili Ivan), Igorom (g. Damjan Kecojević koji nas uverava u postojanje dobronamernih ljudi iz naše mladosti koji se i jesu i nisu promenili, što im, vala, nikada nećemo oprostiti), Milicom (g-djica Tijana Mladenović koja nas zanosno plaši bezbrižnom otvorenošću svojih poriva) i Ocem (g. Josif Tatić koji nam pokazuje šta sve možemo da postanemo, ali ne kad odemo u penziju već koliko sledeće nedelje) ...
...Hadersfild je igran kao prvi komad nekog srpskog pisca na sceni jednog britanskog profesionalnog pozorišta u Zapadnojorkširskom pozorištu u Lidsu 2004. godine. Ta predstava je od kritičara uglednog Obzervera dobila čak četiri od pet mogućih zvezdica. Ovoj predstavi mi bismo dali pet – ali samo zato što više nemamo....
Hadersfild, Boško Milin

... Ova drama, drama tridesetogodišnjaka, novi rečnik, ne osobito bogat i razbokoren, ali ubojit, i bez zazora. Bez obilja, ako izuzmemo obilje psovki, rečnik gadjenja i prezira. Novi cinici i pobunjenici. Veliki gradovi i mali, skučeni, smučeni i tegobni životi ... životna, gotovo dokumentarna pustoš, i nad njom, ili izmedju redova, tragovi negažene ljudskosti, i još neugašene ljubavi, topline, saosećanja, razumevanja ... Ivan Nebojše Glogovca, tip neostvarenog, zavedenog knjižkog čoveka i sanjara, mirni neurotik, bolećivo snebilvao koje je upoznatlo greh i stahove, božiji čovek i ljudska žrtva. I tako sludjen, on u ovom obezljudjenom okruženju deluje kao «normalno» biće. Nije lako igrani ni Miškina (Dostojevski), ali je Glogovac uspeo da dobroćudnost učini zanimljivom i paradoksalnom ... Raša Gorana Šušljika, «puko mladić», nezavršeni student, mnogo hteo, mnogo započeto. Odrastanje izmedju bajke i pornića. Gorak, sa ustima punim psovki tamo gde je, e da je bilo sreće, mogao biti stih! ... Predstava mladih za mlade. I sa bogatim arsenalom psovki, nežna predstava, bez sentimenta, srećom, ali sa žalom za duhovnošću koja lagano odumire....
Psujem, a pevati bi' hteo, Muharem Pervić, Politika. 14. 03 2005.

...Oslobođena i daleko od svih onih naših oštećenja vremena, rediteljka Aleks Čizholm na neočekivan, i za nas nov način interpretira priču o trojici mladih Srba iz unutrašnjosti, logično neuspešnih tridesetogodišnjaka, od kojih se svojim cinizmom izdvaja središnji lik Raša. Rediteljka, naravno, nije dozvolila da je zaseni prvi sloj ove drame i zato ne pravi priču o našoj mračnoj stvarnosti... Ona ne priča ni o Duletu koji pokušava da savlada tranziciju. Priča počinje kada se, posle desetak godina, nošen nostalgijom pojavi njihov drug, emigrant iz malog britanskog grada Hadersfilda...
Željko JOVANOVIĆ (Otisak, Blic, Beograd)