Zbog takvog rada i koncentracije renomiranih i darovitih mladih umetnika, JDP je postalo pozorište izuzetnog nivoa, koje se svojim rezultatima uzdiglo iznad ostalih pozorišta u zemlji. Jugoslovensko dramsko pozorište nije postalo kopija MHAT-a, koje je u doba Staljina već bilo u stagnaciji kao žrtva teorije socijalističkog realizma i dogmatski shvaćenog sistema Stanislavskog... Reditelji koji su u to vreme stvorili slavu JDP-a, Bojan Stupica, Mata Milošević i Tomislav Tanhofer bili su izmedju rata već pod uticajem evropskog modernizma tako da nisu ni mogli niti hteli da se potčine staranoj dogmi..

Duh, značaj i prestiž Jugoslovenskog dramskog pozorišta, poznati starijima, ali i na drugačiji način bliski publici koja je svoj ukus u teatru formirala od sredine osamdesetih naovamo, u vreme kada je Jovan Ćirilov u svojih četrnaest upravničkih sezona ustoličio JDP kao reprezentativno pozorište savremenog scenskog izraza u okvirima širim od bivše države, nisu ugasnuli ni pod pritiskom Istorije i njenog surovog rada, niti pod čizmama komesara duha.

Sedamnaestog oktobra 1997. nad Beogradom se dizao oblak dima. Gorelo je Jugoslovensko dramsko pozorište. Činilo se tada kako je to konačni kraj jedne utopije. Od tog dana, do dana u kojem će Velika scena ponovo biti otvorena premijerom (23. maja 2003, Jovan Sterija Popović Rodoljupci u režiji Dejana Mijača), pogon istorije radio je ubrzano. Valjalo je sačekati Promene da bi ponovno rođenje iz pepela uistinu bilo moguće. Branko Cvejić (prvo kao zamenik direktora, a potom kao direktor kuće od 12. jula 2002) i Gorčin Stojanović (direktor od 2001. i umetnički direktor od 12. jula 2002) učinili su da Jugoslovensko dramsko pozorište nastavi svoju umetničku misiju: vrhunska izvođačka umetnost u sadejstvu sa otvorenošću, hrabrošću, ekskluzivnošću u izboru tema i materijala za svoje predstave.

Posle požara glavni je napor bio da se Pozorište vrati na kulturnu mapu grada čije je istorijsko sećanje dugo i odista seže do antičkih vremena.

Pozorište je podignuto na srećnim i vitalnim temeljima. U godini 2003. i ovoj tekućoj sve premijere su ustvari otvaranje novog pozorišta i obnavljanje ansambla. Tokom sezone 2003/04. Jugoslovensko dramsko pozorište postavilo je: Čehovljevog Galeba, Šekspirovog Mletačkog trgovca, Molijer – još jedan život Bulgakova, Molijera, Jovanovića, Plavu sobu Dejvida Hera, Razvaljivanje Nila LaBjuta, Terasu Jovana Hristića, Pseći valcer Leonida Andrejeva. U planu za sezonu 2004/05 je, između ostalog, predstava na Velikoj sceni Italijanska noć Edena fon Horvata u režiji Paola Mađelija i otvaranje Studija JDP-a, naše treće scene.

Klasika na nov način, domaća i strana, savremeni medjašnji komadi, a uvek i na prvom mestu domaći tekstovi – kad se dogode, smelost u otvorenosti formi predstava - to su stubovi na kojima, u skladu sa sopstvenom tradicijom, počiva visoka zgrada duha, stila i ukusa zvana Jugoslovensko dramsko pozorište.

JDP primljeno u Uniju evropskih pozorišta
 
Povodom ulaska Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Uniju evropskih pozorišta, u Skupštini Grada je gradonačelnik Nenad Bogdanović priredio svečani prijem za članove i prijatelje JDP-a. Direktor Pozorišta Branko Cvejić je u održanom govoru istakao značaj ulaska u Evropsku pozorišnu uniju:
Učlanjenje u uniju 19 najznačajnih teatara Evrope je veliki uspeh našeg pozorišta, našeg grada i naše zemlje, pre svega zbog toga što su kriterijumi za prijem u ovu vrhunsku organizaciju vrlo strogi i isključivo umetničke, a nikako političke prirode. … Ulazak u Uniju ne smatramo našim krajnjim dostignućem, to je za nas tek početak. Mi sada zauzimamo svoje prirodno mesto koje nam pripada, a sa koga možemo  da doprinesemo izgradnji kulture i pozorišta Evropske pozorišne unije i da aktivno učestvujemo u razvoju jedne velike kulturne zajednice.

Arhitekta Zoran Radojičić je na Konkursu za rekonstrukciju Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu 1997. osvojio prvu nagradu. U okviru projektnog biroa Archtic, arh. Zoran Radojičić i Dejan Miljković projektovali su novu gradjevinu. Enterijer su uradili u saradnji sa arh. Ivanom Milenković. Pozorišnim foajeom dominira skulptura vajara Mrdjana Bajića.

Zgrada je osvojila sledeće nagrade:
-Nagrada Saveza arhitekata Srbije 2005. godine (Jugoslovensko Dramsko Pozorište, Beograd)
- Aprilska nagrada Grada Beograda za arhitekturu i urbanizam za objekat Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta u Beogradu 2004. godine
- Nagrada kompanije "Novosti” za Arhitekturu 2003., za najbolje arhitektonsko ostvarenje (Jugoslovensko Dramsko Pozorište, Beograd) 2004. godine
- Grand prix XXVI Salona arhitekture (Jugoslovensko Dramsko Pozorište, Beograd, 2004. godine
-BPB trophy 2003. godine za enterijer (Jugoslovensko Dramsko Pozorište, Beograd)

Dušu Beograda tokom leta određuje Beogradski Letnji Festival BELEF. Ovaj festival objedinjuje tri velike umetničke oblasti: scensku delatnost (pozorište i umetničku igru), vizuelne umetnosti (video art, instalacije, preformanse i printove) i muziku. Kroz brojna gostovanja, sopstvene produkcije i koprodukcije sa istitucijama kulture, srodnim letnjim festivalima, BELEF podstiče da se ide dalje u angažovanju, negovanju i razvoju kreativnih potencijala, radoznalosti, istraživačke snage pojedinca, ali i u negovanju potreba auditorijuma, publike.

U interakciji sa okolinom, animirajući nove urbane prostore kao i mesta kulturnih dešavanja, Beogradski letnji festival nastoji da ispriča priču o Beogradu, kao velikom gradu i njegovoj tolerantnoj, komunikativnoj i urbanoj suštini.