A onda se pred oborom pojavila beba (Beba). Zaključivši da „tu nešto smrdi“, promenili su joj pelene: „Posle menjanja pelena, beba progovori, a mi moramo da je slušamo šest sati, sa pauzama za reklamne blokove“.

U nastavku je Vuk, klečeći pred Olrajtom i ljubeći mu ruke, objašnjavao na „perfektnom“ engleskom: „Everyting is up and up“. Olrajt ga je zbunjeno pogledao, a onda je stigao prevod: „Sve je gore i gore“. Ministar spoljnih poslova je objasnio i to da je razlika između nas i Rusa ta što oni idu u Grozni, a mi u - krasni!

A onda je došao Velja i rešen da Olrajta poduči srpskim psovkama, krenuo rafalno: „J...m ti mamu na bananu, strinu na violinu, tetku na rešetku... J...m ti prvi amandman, j...m ti sve do četvrtog kolena i nazad... Dabogda ti u kući svi plakali, a samo pop pevao“.

Šta je Olrajt na kraju zaključio, saznaćete na predstavama "Anketnog obora" u Torontu i Vankuveru.

(na osnovu članka Simonide Stanković u BLICU, 23. mart 2005)

Bićko je član anketnog o(d)bora koji je formirala „nezavisna komisija sa zavisnim ljudima“.

- On, kako već to treba u demokratskim zemljama, ima svog nadzornika, nadgledača iliti međunarodnu zajednicu - kaže Marko koji u predstavi igra mister Olrajta.

- Mister Olrajt je „slučajno“ u rodbinskim odnosima sa gospodinom, pardon, gospođom Olbrajt. I stalno nas mešaju tokom predstave. Pri tom niko ne zna šta će on tu... Ali, Olrajt ima pitanje koje mora da postavi svakom građaninu ove zemlje, bez obzira da li je on političar ili nije: „Where is Radovan?“ („Gde je Radovan?“). E, to su ta dva pitanja na koja ova predstava pokušava da da odgovor - naše „Kud ću, šta ću“ i njihovo: „Where is Radovan?“ Svašta se tu izdešava, a onda Olrajt kaže našima: „Don’t wory, be happy, mi vama napravimo novi narod! Italijanski dizajn, nemački materijal i britansku istoriju. To biti mnogo lep narod, čak i za Srbija!?“ Na kraju šta se sve desi... bolje da vam ne pričam; ne smem... Ima tu i mnogo ružnih reči, moram da naglasim da oni sa slabijim zdravljem obavezno dođu jer je smeh lekovit - priča Marko i priznaje da su „indeksovci“ uvek javno govorili ono što je narod mislio a nije smeo ili bio u prilici da kaže. Često su umeli čak i da predvide političke događaje, ali je neuporedivo teže bilo pratiti ih jer se situacija iz dana u dan menjala.

- Zahvaljujemo se našim političarima jer da njih nema, mi bismo ostali bez posla. Ipak, zamolio bih ih da malo prikoče jer ne možemo da ih pratimo i tako brzo postavljamo nove predstave. Nek malo uspore dok ne prođe premijera, pa ćemo posle, u hodu, kao i do sada, da dopisujemo. Ali, ruku na srce, oni vredno rade, toliko afera proizvode da stvarno zaslužuju platu od 160.000 - kaže uvek duhoviti Marko i, uz obećanje da će „indeksovci“ publici odgovoriti na oba pitanja, poručuje: - Mi znamo gde je Radovan.

(BLIC, 18. mart 2005)